Selo Baranda je ponovo u žiži. I u magli u koju će uskoro doleteti rode. Radnici užurbano nameštaju scenografiju, jer snimanje počinje za nekoliko dana.
Milovan Filipović, koga je proslavila replika „Hoćeš da ti operem šajblu?”, kaže da se raduje nastavku. I pranju „šajbli”.
- Pre nekoliko dana su mi javili da počinje snimanje novogodišnjeg specijala i mnogo mi je drago što se ta priča nastavlja. Scenario još nisam video pa ne znam tačno šta će se dešavati sa junacima i u kom pravcu će se razvijati moj lik, ali pretpostavljam da ću opet prati „šajblu”. (smeh) Možda bude neki doček Nove godine na pumpi – priča Milovan Filipović.
Na pitanje da li će se snimati još epizoda nakon novogodišnjeg specijala, kao što se šuška, Milovan kaže da bi veoma voleo, ali i da je on o tome čuo samo po kuloarima.
I Goran Radaković, popularni Krlja, o nastavku serije čuo je samo nezvanično. Poslednju reč o tome daće Dragan Bjelogrlić.

- Drago mi je što radimo novogodišnji specijal. Eto, srešćemo se opet. Uželeo sam se tih ljudi i jedva čekam da posle šestomesečne pauze počnemo ponovo da snimamo – priča Radaković i objašnjava da film „Rode u magli” ima jedan drugačiji pogled i da neće imati mnogo veze sa ranijim epizodama. Glavni likovi Ekser, Švaba, Dule Pacov i Krlja ostaju, ali će se pojaviti nekoliko novih koji će začiniti priču.
- Serija „Vratiće se rode” vratila mi je veru u neke stvari u koje sam veru izgubio. Ona jeste i nastala iz dugogodišnjeg prijateljstva, a Goran Gajić je u nju uneo duh koji je uhvatio radeći u Americi – priča Radaković.
Znači, u okviru Novogodišnjih i Božićnih praznika nastavlja se nadmudrivanje beogradskih mangupa i prefriganih seljana, a rode će se prvi put vratiti u sred zime, kad im vreme nije.

Dok smo oprane „šajbne“ prolazili kraj table na kojoj je između ćiriličnog i latiničnog natpisa Baranda naškrabano „firma“, nismo ni slutili da ćemo u pitomoj banatskoj ravnici zateći ljude čije se življenje, snovi i razočaranja baš i ne uklapaju u filmsku priču koja ih je proslavila. Doduše, izlazeći iz auta koji smo, i ne znajući, parkirali baš ispred baka Ružine kuće, pogled nam se zaledio na susednom zidu sa kog je zjapio grafit: „Mrzim BG!“
Ali šok je trajao kratko. Pored nas je ubrzo prošao traktorista koji, okupiran svojim poslom, nije bio zainteresovan da nam, poput poligamiste Rake, poželi „dobrodošlicu“.
„Di ste, Beograđani, mamicu vam j…“
S olakšanjem, krenuli smo u šetnju selom koje je, okupano novembarskim suncem, delovalo nestvarno mirno. Ali već prilikom prvih susreta s Baranđanima shvatili smo zašto je onaj fotograf rekao Batriću: „Meni je Bosna đe god ima ljudi.“
Bez opreza prema novinarima na koji najčešće nailazimo, pokazuju nam gde su bila snimanja, gde je ribnjak, kuća Bjelogrlića. Na njihovim licima ne vidi se opijenost neočekivanom popularnošću, a još manje obrisi koristoljublja. Oni su takvi i bez „Roda“. I bez saznanja da su kao slučajna scenografija jednog umetničkog dela postali pravi brend.
– Kada sam iz Lipolista naručivala ruže, žena se oduševila. I tako je svaki put kad kažem da zovem iz Barande. Samo me je jedan čovek iz Kuršumlije pitao: „Gde je to?“ A kad sam spomenula „Rode“ i B92, rekao je: „Mi ne gledamo tu izdajničku televiziju“,- priča Mira Vitalić, matičar baranđanski, dok sipa kafu koju u selu nigde nismo mogli popiti. Poznat iz serije, kafić „Bruka“ se renovira, a jedina kafana otvara se tek u tri po podne.
I eto nas u skromnoj sobici Mesne zajednice, zagledani u crkvene knjige iz hiljadu sedam stotina i neke, pričamo o vremenu pre i posle „Roda“. Anegdote sa snimanja i glumačkih žurki koje su, kažu, bile gotovo svakodnevne, smenjuje nada u razvoj turizma, projekat spa centra i eksploatacije lekovitog blata (onog u kom su se davili Ekser i Dule Pacov), filmsko selo koje u Barandi nameravaju da podignu braća Bjelogrlić. Ćaskanje prekida dolazak Mirine unuke Anastazije kojoj baka odmah nalazi zanimaciju. U staru pisaću mašinu uvlači papir i dopušta joj da kucka. Vodokotlić u klozetu je priključen, ali kompjuteri za seosku administraciju tek treba da stignu.
– Selo je na dobrom mestu, na tridesetak kilometara od Beograda, Pančeva i Zrenjanina. Zato moj suprug kaže da je Baranda centar sveta – šali se Mira, inače majstor za kolače i član Kluba Slatka porodica „Blic žene“ koju čita od prvog broja. Sopstveni specijalitet nema, ali zato njen zet sveštenik najviše voli štrudle s makom.
– Ne zna pop šta je dobro – kažemo na rastanku i krećemo ka baka Ružinoj prizemljuši, velikoj žutoj kući sa plavom kolskom kapijom koju su junaci „Roda“ pretvorili u noćni klub, pa u kupleraj „Vegas“.

Pored dvorišta koje je bilo poprište mnogih scena sad već kultne TV serije, kako se to moderno kaže, nalazi se zgrada dobrovoljnog vatrogasnog društva. Bili smo veoma iznenađeni kad smo saznali da je prvi sprat ove zgrade bio preuređen u „beogradski“ stan Švabinih roditelja koje su tumačili Mirjana Karanović i Boris Komnenić.
Ali to je sitnica u odnosu na preobražaj koji je filmska čarolija ponudila malo poznatom selu čiji su najčuveniji izdanci do juče bili narodni heroj Olga Petrov, ubijena u Banjičkom logoru 1942, te komunistički moćnik Slavko Veselinov i njegov sin Dragan, prvi ministar poljoprivrede posle svrgavanja Miloševića. Danas ne samo da se zna za Barandu Bjelogrlića, zna se za svakog Baranđanina, čulo se i za istoimeno naselje u Kikindi, a kažu da nekakva Baranda postoji i u Španiji.
A van te popularnosti i velikih turističkih planova, u Barandi je manje-više sve isto. Jedino su rode zbog miholjskog leta ove godine nešto kasnije otišle u Afriku. Ali vratiće se sigurno jer znaju da ih čekaju vredni i gostoprimljivi domaćini koji vole – i ptice i ljude. A hoće li se one filmske rode Baranđanima posrećiti i više od kratkotrajne slave, videćemo. Srbija je zemlja repriza, ali i zemlja kratkog pamćenja. I vrvi od sela koja nikako da dočekaju da im se vrate rode. Pa makar i na filmu.

izvor: blic